U šta gledamo i koga to slušamo?

U Srbiji, u kojoj su uticaji savremenih svetshih socijalnih razmišljanja i trendova u političkoj i moralnoj filosofiji ograničeni na, gotovo u potpunosti getoiziranu nevaznu manjinu, a pogled i diskusija javnosti bez mnogo odstupanja usmerena na lokalno razmisljanje i sve vreme ka unutra, mnogi se mlad čovek može osećeti do te mere zbunjen nerazumevanjem sistema koji ga tlači, a za koji vidi konkavno ogledalo u ‘velikom’ svetu, da nema ni pojam o postojanju jednog drugog sistema misljenja i vrednosti i ljudi koji su njime istinski motivisani i vođeni.

Svaka diktatura, koja ima za cilj uspostavljanje poretka u kome ce pravo na ostvarivanje svojih idejnih ciljeva pretpostaviti ljudskim pravima svojih podanika, prvo će se postarati da nam zatvori umove i spreči logične alijanse koje bismo mogli stvoriti sa ‘moralnom podrskom’ sebi sličnih i istomišljenika.

I zbilja – kome verovati?

Čovek je biće interesa. Kako da znamo ko stvarno misli na nas?

Rečeno je: “Veruj onome ko nema nikakve koristi od toga da te prevari.”

Ili: “Onome ko ima interes da ti ostvariš svoj.”

I kad pogledaš – tako je. Ne mora da znači da će te svako ko ima interes i prevariti, ali tu prevaru možeš i da očekuješ.

Sad, ako gledaš iz pozicije nekoga ko je u Srbiji i do koga ne dopiru istinski bilo kakva uverenja koja su za vlast suštinski nepoželjna te kao takva ekskomunicirana is sistemskog dijaloga, ti jedino i možeš da tražiš uverenja koja će te podržati u samoj Srbiji. 

I može da ti se okreće glava kao Zemlja oko svoje ose, a da ni u zametku ne primetiš nešto što bi tebi i svakom tebi sličnom išlo u korist, a ima nekakve šanse da pusti malo stabilnije – dublje i razgranatije – korenje. Što se više osvrćeš, to manje vidiš ikoga s kim bi bilo korisno udružiti se jer poseduje bilo kakvu moć da ti nešto pomogne, a ko nema nikakvog interesa da te prevari. Nema ni nekog sa kojim je nekorisno udružiti se a ko nema interes da te prevari… 

Tu figurira i duboko uverenje koje su nam sistematski usadili da 'svet boli briga za nas', te da je svako ko bi nam izgledao kao saveznik, zapravo maskiran u nameri da nas ultimativno iskoristi. 

Potrebno je izmaći se iz Srbije makar mentalno.

Što je u najmanju ruku težak, a za većinu nemoguć poduhvat; da čovek stekne/oslobodi u sebi prostor da poveruje da su naprednija socijalna razmišljanja i tendencije uopšte prisutni u svetu.  Još teže da u njemu probudi nadu da ti glasovi globalno dobijaju na važnosti, ukoliko je čovek u nemogućnosti da se fizički izdvoji iz te atmosphere.

Misli ljudi u Srbiji su fudbalska lopta koja se šutira između sportskih malverzacija, vrste muzike koja je ‘dobra’, moralnih dilema na teme odevanja, mrtvačkih glava, spomenika budalama i militantnih procesija. 

Čak i oni koji su skloni da kraj svog imena dodaju etikete koje bi trebalo da sugerišu odstupanje od većinskog religiozno-siledžijskog i moralno psihopatskog sistema vrednosti, retko uspevaju da naprave lični otklon i od manira u ophođenju koji preovlađuje prilikom sučeljavanja stavova. 

Možda bi se uzroci tom nekakvom stavu prezira prema onima koje smatramo manje naprednima od nas samih mogli tražiti u ideološkoj obmani, koju još uvek nisu uspeli da nam izbiju iz glave, da nam društvo svima obezbeđuje jednake šanse, te da stoga naš sopstveni nivo razvitka odražava isključivo rezultat sopstvenih sposobnosti i napora. Možda tek podsećanje na ovu, svima nam promoviranu, doktrinu, uspe da nam pomogne da osvestimo činjenicu da nikada nije ni bilo, a sada svakako nije tako.

Nepotizam je u srži raspodele i to nam se bez zazora baca u lice zajedno sa ustavom i jednakim pravima za sve. I to ne nepotizam samo u personalnom smislu, već u smislu potpunog generalizovanja ideje o zadatim ograničenjima mišljenja i omogućavanja jednoj strukturi da se promoviše u sistem vrednosti sama po sebi.

Ali i to je deo srpske tradicije, nije li?

Ima još jedna prepreka kada pomislimo o javnom izražavanju svojih stavova, a što u jednoj dimenziji neizbežno predstavlja i samo-promovisanje onoga koji govori.

Šta reći ako te neko pita gde si ti bio/la kada su se nepojmljiva zverstva dešavala da javno protiv njih govoriš?

Može li na to čovek da spremno i bez osećanja krivice odgovori: “U Srbiji.”

Ako pogledamo i u sve ono što je ovde nenavedeno, šta je za život ljudskog bića značilo, i još uvek znači, činjenica da mu on protiče u Srbiji?

A da isključimo iz pogleda u ovom trenutku one koji taj život posmatraju iza zatamnjenih stakala blindiranih vozila, što im kreira prcepciju da su u nekavoj simulaciji. U nekakvoj naprednoj kalkulativnoj projekciji moguće realnosti kojom se oni bave na nivou istraživanja o korisnosti određenih principa za sopstvene prostorne i kapitalne zahteve, a ono što su ljudska bića na ekranu je takođe deo experimentalne simulacije. Oni se ponašaju kao da se bave predviđanjem o tome koliko će ljudi nastradati ako povuku određeni politički potez. Oni su jedini, iz sopstvene perspektive, stvarni. Svi ostali su u mašini i pojave su na ekranu.

Ako izdvojimo njih koji i onako ne pripadaju istoj realnosti a s tim ni istom krugu percepcije, šta bi bile reči koje bi mogle opisati psihološko stanje ljudskog bića pod takvim propisom o ličnoj svrsi?

Strah, nesigurnost, beznadnost, ogorčenost, zavidnost, mrzovolja… nije li to ono što čovek oseća?

Gde smo bili dvadesetak (a ako se šire posmatra poslednjih pedesetak) godina, za koje vreme je jedan deo sveta zakoračio u novi vek socijalnih ideja?

Smemo li da se opravdavamo time što smo sve to vreme proveli u Srbiji?

Ja mislim da smemo. Jer kada si dopustimo da prihvatimo da nismo lično u potpunosti odgovorni ni za sopstvenu ispoljenu reakciju na određenu extremnu situaciju, možemo da pređemo sa samo-sažaljenja, samo-osuđivanja i rezultirajućeg samopovređivanja, na istraživanje i učenje o onome što smo za vreme svog bavljenja lokalnim masovnim ludilom propustili.

Ali ima jos nešto u nama što tu stoji kao stub tradicije bez premca: udrilovani smo od strane prosvete, da dosledno i tačno danas istrkljavamo nešto što smo juče čuli od autoriteta koji nam je uramljen. Od nas nije zahtevano da argumentima podržimo neku ideju, već da je dosledno interpretiramo. Zato se, generacijski, tokom desetina godina, nismo naučili racionalnom argumentovanju. Učili su nas Marksizam, ali ne i da čitamo Marksa, Darvinizam i tako dalje... 

'Socijalističko' obrazovanje; a ovo što ga je nasledilo nema dovoljno konzistentnu smernicu ti da mu se kritički pristupi (osim ukoliko se takvom ne smatra uterivanje đacima tradicije u kosti); istini za volju ni malo usko ili fundamentalno obmanjujuće, nikad nije prestalo da odslikava prvobitnu potrebu prema kojoj je dizajnirano: "Daj da na brzinu ideološki potkujemo naciju. Objasnimo im uopšteno to oko čega nam je bitno da se složimo. Potkujemo to sa malo nauke i puno oda u slavu nauke i popularnim objašnjenjem zašto je nauka u pravu, bez nepotrebnog produbljivanja..."

Čast i bezgranično priznanje onima koji su tokom sveg tog vremena bolji i prosvećeniji u tome ostali, i onima koji su to u bilo kom trenutku postali. Bilo bi zanimljivo saznati u koje su uzore gledali i gde su motivaciju za to pronašli.
Na žalost malo je prostora za odjek njihovih reči i dela. Narod se ubedio da ga to ne zanima. Narod ne vidi nikakvu perspektivu pa sa prezirom i gadljivim sažaljenjem posmatra svakog ko se 'još zamajava' socijalnom pravdom koje nema. 

Ko sme da mu zameri? Narodu? 

I na kraju - ovo i nije obraćenje 'narodu'. 'Narod' sada gleda televiziju... 

Neumorni pokušaji da se 'narodu' nešto dokaže, mnogo češće nego argumente nude podsmeh, omalovažavanje i potcenjivanje. Ali nije li to ono što 'narod' doživljava i od sviju drugih? Nije li to razlog što 'narod' više nema interesa da bilo koga sluša? 

Na svakome je ko želi da se razvije u mišljenju i postane spremniji da vrši uticaj, da pre nego što ikoga potceni u raspravi, pre nego što se i usudi da o izvesnim stvarima samouvereno diskutuje, mnoge sate provede učeći šta je o tome već rečeno i analizirajući izražajne koncepte i načine na koje ‘hendluju’ situaciju oni koji više znaju (a gde se pod znanjem podrazumeva količina kvalitetnih informacija koje je čovek tokom svog života za sebe uzeo).

Pošto ovde nije namera da promovišem sopstvene favorite kada je  razvoj racionalne spoznaja u pitanju, izostaviću imena i linkove. Tek, među našim savremenicima se mogu pronaći i čuti ljudi sa čijim prosvećenim moralnim stavovima i vrednostima koje zastupaju, sa čijim načinom ophođenja i univerzalnošću rezonovanja, može da se složi, ako ne svaki čovek, ono svaki potlačeni. 
A to je valjda razlog za promene u socijalnom poretku – prava za potlačene. Nije li? 

Uvalili su nam etiketu “strani plaćenik” i njome nas dočekuju na bilo koji pomen o nekoj ideji sa strane. (Pri čemu je liberalni kapitalizam u svojoj sirovoj formi najverovatnije smatran domaćim produktom, zasnovanom na pravoslavnoj tradiciji, a što u neku ruku i jeste, jer nas vraća s početkom u prošlost gde su još sve teze neprikriveno zamenjene za razliku od razvijene forme gde je ta činjenica zamaskirana putem namenskih ulaganja). Toliko je to ozloglašeno zanimanje da smo zastrašeni i od toga da slušamo šta se priča s one strane grane. 

Međutim, ako se usudimo da svoj pogled i misli proteramo iz Kosovskih manastira i prestanemo da ponavljamo ista pitanja i odgovore, pa se okrenemo slušanju šta pametniji od prote imaju da kažu ma oni govorili i stranim jezikom, može nam se desiti da i neprimetno počnemo sticati veće samopouzdanje u svoje osećaje, jer neko zbilja mudar i jednako toliko poštovan od strane progresivne javnosti, deli naše utiske i stavove.  
To samopouzdanje bez koga nema ni mogućnosti da se dovedemo u sposobno stanje da izvedemo neophodne socijalne promene…